Zašto joga nije bekstvo od života, već susret sa njim

Mnogi ljudi dolaze na jogu prvenstveno zbog tela – zbog hroničnog bola u leđima, jutarnje ukočenosti, nagomilanog stresa ili jednostavne potrebe da se sklone. I to je sasvim u redu. Telo je često prvi i najglasniji glasnik da je nešto u našem životu izgubilo ravnotežu.

Međutim, ubrzo postaje jasno da Kundalini joga ne ostaje samo na nivou mišića i kostiju. Ona polako, ali sigurno, otvara prostor da počnemo da primećujemo kako živimo iznutra, način na koji doživljavamo svet, naše odnose i same sebe. Ovaj način nije slučajan, on je oblikovan našim unutrašnjim stanjem. U psihologiji i jogi taj proces zovemo projekcijom – ne kao nekakav mistični koncept, već kao prirodan biološki i psihološki mehanizam.

Ono što nosimo u sebi je filter kroz koji gledamo stvarnost.

Šta zapravo projektujemo?

Na časovima joge i meditacije često postane očigledno koliko je um nemiran, disanje plitko ili nepravilno, a telo u stanju stalne pripravnosti. To nisu samo fizičke pojave. One su mapa našeg unutrašnjeg stanja.

Projekcija se ne dešava samo kroz reči. Ona je stanje iz kog živimo i koje neprestano komuniciramo. Ogleda se u načinu na koji dišemo, u sitnim i velikim napetostima u telu, u vilici koju ljudi stežu, u ramenima koja se ne spuštaju, u brzini kojom se reaguje na nelagodu, u tonu kojim govorimo, u energiji koja se oseća čim neko uđe u prostoriju itd. Naš unutrašnji svet diktira kvalitet našeg spoljašnjeg iskustva. I ovo su samo neke od mnogobrojnih stvari koje se trenutno mogu osetiti kod osobe koja dođe na čas.

Unutrašnja realnost i kvalitet odnosa

Kada je naše unutrašnje stanje haotično, odnosi nam lako postaju naporni i iscrpljujući. Kada je um preopterećen, sitnice se doživljavaju kao konflikt. A kada nam nedostaje osećaj unutrašnje sigurnosti, prirodno je da ga tražimo spolja – kroz potvrdu, pažnju, potrebu za kontrolom ili želju da budemo u pravu. U takvim trenucima često ni ne primećujemo da reagujemo automatski, iz navike i unutrašnje napetosti, umesto iz svesnog izbora.

Upravo tu se otvara prostor koji nudi joga. Na prostirci učimo da usporimo, da oslušnemo šta se u nama zaista dešava i da stvorimo malo više prostora između impulsa i reakcije. To usporavanje, osluškivanje i posmatranje postepeno menja način na koji se odnosimo prema sebi, a samim tim i način na koji se projektujemo u svet — kroz sve veću jasnoću i unutrašnju stabilnost.

Na prostirci se često susrećemo sa sopstvenom rigidnošću — željom da asanu uradimo kako treba, neki čak i da se uporede, da budu bolji od osobe pored, ili da prekinemo položaj čim postane teško i bežimo od sopstvenih slabosti. U tom ogledalu lako prepoznajemo obrasce koje nosimo i u svakodnevne odnose.

Kada stalno pokušavamo da dokazujemo svoju vrednost, ili da bežimo od nje, nervni sistem ostaje u stanju povišene napetosti. Joga nas, međutim, uči nečemu drugačijem: da ostanemo prisutni i kada izgubimo ravnotežu, kada nešto ne ide po planu ili kada pogrešimo. Iz tog iskustva se polako rađa mekoća — sposobnost da budemo strpljiviji i blagi prema sebi, a onda se to prirodno prelije i na odnos prema drugima.

Potvrda, pomaganje

Na časovima se ponekad pojavi snažna nelagoda ili lagana frustracija kada nema spoljašnjeg priznanja, pohvale, objašnjenja, potvrde. To može biti dragocen trenutak u kojem primećujemo koliko često naš osećaj nesvesno vezujemo za tuđi pogled, reakciju, objašnjenje ili očekivanje.

Kroz praksu učimo da se vratimo telu i unutrašnjem osećaju stabilnosti i osloncu na sebe. Taj oslonac nije nagao, niti dramatičan. Često se u početku jedva i primeti. On može biti i mala promena načina na koji stojimo, hodamo, držimo ramena, gledamo, dišemo... To što je sitan, ne znači da nije tu. Vremenom nam postaje prirodan, a kako se taj unutrašnji oslonac učvršćuje, i odnosi prirodno postaju slobodniji. Više ne očekujemo od partnera, prijatelja ili kolega da nas "popravljaju" ili potvrđuju.

Mnogi koji dolaze na jogu su prirodno empatični i imaju snažnu potrebu da pomažu drugima. I to je lepa osobina. Ipak, iza te potrebe se često kriju umor i lična nesigurnost. Treba biti svestan odakle taj poriv dolazi. Na prostirci učimo suštinsku razliku između prisutnosti i mešanja, između podrške i kontrole. Kada u telu jasno osetimo gde smo, ta jasnoća se prenosi i na svakodnevne životne situacije.

.

Zašto se joga ne završava na prostirci?

Joga nas ne uči kako da postanemo „bolji“ ljudi prema nekom spoljašnjem idealu. Ona nas uči kako da budemo prisutniji. A upravo kroz tu prisutnost, postajemo pažljiviji, jasniji i odgovorniji u načinu na koji živimo i odnosimo se prema drugima.

Kada se disanje produbi, um utiša, a telo postane stabilnije, menja se i naša projekcija.

Ne zato što pokušavamo da zračimo pozitivno – što je često samo nova maska – već zato što prestajemo da reagujemo iz hronične napetosti, straha i unutrašnjeg konflikta.

A onda ljudi oko nas to osećaju.

Odnosi se smiruju.

Život postaje manje borba, a više dijalog.

To je razlog zašto ljudi ostaju u praksi godinama.

Ne zbog složenih poza ili spoljašnje forme, već zbog tog osećaja unutrašnjeg prostora koji se polako, ali sigurno gradi.

Za one koji razmišljaju da dođu prvi put:

Ne morate znati ništa o Kundalini jogi. Ne morate biti fleksibilni – to je mit.

Ne morate čak ni verovati u filozofiju joge.

Dovoljno je da postoji želja da se na trenutak zaustavite i oslušnete sopstveno stanje.

Joga nije bekstvo od života.

Ona je susret sa sobom, tamo gde jeste, dobro ili loše, lako ili teško.

A iz tog mesta, sa prostirke, način na koji se susrećemo sa svetom prirodno se menja.

Ako vas ovo zove, časovi su tu.

Prisutnost i sve ostalo dolazi sa praksom.