O ljubavi - Džidu Krišnamurti

Potreba za sigurnošću u vezi neizbežno rađa tugu i strah. Potraga za sigurnošću priziva nesigurnost. Da li ste ikada pronašli sigurnost u bilo kojoj od vaših veza? Da li ste? Većina nas želi sigurnost da voli i bude voljen, međutim postoji li ljubav kada svako od nas traži svoju sigurnost, svoj osobiti put? Da li je ljubav ideja? Ako jeste, može li se kultivisati, hraniti, negovati, gurati i uvijati na bilo koji način? Kad kažete da volite Boga, šta to znači? To znači da volite projekciju sopstvene mašte, projekciju sebe zaodenute u određene oblike poštovanja prema onome što mislite da je plemenito i sveto. Reći „volim Boga“ je apsolutna glupost. Kada se klanjate Bogu, obožavate sebe, a to nije ljubav. U onome što nazivamo ljudskom ljubavlju, postoji zadovoljstvo, nadmetanje, ljubomora, želja za posedovanjem, držanjem, kontrolom i ometanjem tuđeg razmišljanja. Božiji ljudi, znajući svu ovu složenost, kažu da mora postojati druga vrsta ljubavi, božanska, lepa, netaknuta, neiskvarena. Ali oni poriču seksualnost, vade oči i odsecaju jezik jer negiraju lepotu. Izgladnjuju svoja srca i umove; oni su dehidrirana ljudska bića; prognali su lepotu.

Photo by Valeria Miller

Ono što u vezama prečesto kažemo je: ‘Sve dok mi pripadaš, volim te, ali onog trenutka kad to ne učiniš, počinjem da te mrzim. Sve dok se mogu osloniti na tebe da udovoljiš mojim zahtevima, seksualnim i drugim, volim te. Ali onog trenutka kada prestaneš da pružaš ono što želim, ne volim te ’. Ako zavisite od drugog zbog ikakvog zadovoljstva, rob ste. Dakle, kada neko voli, mora postojati sloboda, ne samo od drugog, već i od samog sebe. Ovo pripadanje drugome, zavisnost od drugoga - u svemu tome uvek mora postojati strepnja, strah, krivica i ljubomora, i sve dok postoji strah, ljubavi tu ne može biti; um obavijen tugom nikada neće saznati šta je ljubav; sentimentalnost i emocionalnost nemaju nikakve veze sa ljubavlju. A ljubav se ne odnosi na zadovoljstvo i želju. Ljubav nije proizvod misli. Misao nikako ne može gajiti ljubav. Ljubav je uvek prisutna. Ona se ne pokorava. Kada volite nema ni poštovanja ni nepoštovanja. Zar ne znate šta znači voleti nekoga - voleti bez mržnje, ljubomore, straha, besa ili želje da se mešate u ono što neko radi ili razmišlja, bez osuđivanja ili upoređivanja? Da li ljubav ima odgovornost i dužnost i da li ćete koristiti ove reči? Kada nešto radite iz dužnosti, ima li ljubavi u tome? Struktura dužnosti u koju smo svi uhvaćeni na kraju nas uništava. Sve dok ste prinuđeni da nešto radite jer vam je dužnost - ne volite to što radite. Kad postoji ljubav, nema dužnosti i odgovornosti. Da li ste ikada plakali za drugom osobom? Ako plačete iz samosažaljenja, vaše suze nemaju smisla jer ste zabrinuti samo za sebe. Ako plačete zato što ste lišeni nekoga u koga ste uložili veliku naklonost, to zapravo nije bila naklonost. Tuga je samostvorena, tuga je stvorena mislima, tuga je ishod vremena. Sve ovo što se događa u vama možete videti ako zaista to gledate. Možete to videti potpuno, iskreno, jednim pogledom, bez ikakvog analiziranja. Za trenutak možete videti celokupnu strukturu i prirodu ove lošije sitnice zvane „ja“. Moje suze, moja porodica, moja nacija, moje verovanje, moja religija - sva ta ružnoća, sve je to u vama. Kad to vidite srcem, a ne umom, kada to vidite iz samog srca, tada imate ključ koji će završiti tugu. Tuga i ljubav ne mogu ići zajedno, ali u hrišćanskom svetu oni su idealizovali patnju, stavili je na krst i poklonili joj se, podrazumevajući da od patnje nikada ne možete pobeći osim na ta određena vrata, a ovo čini celu strukturu eksploatacionog verskog društva. Ako i dalje želite da saznate, videćete da strah nije ljubav, zavisnost nije ljubav, ljubomora nije ljubav, posesivnost i dominacija nisu ljubav, odgovornost i dužnost nisu ljubav, samosažaljenje nije ljubav, agonija nije ljubav, ljubav nije suprotnost mržnji, kao ni poniznost suprotnost sujeti. Ako sve to možete eliminisati, ne prisiljavanjem, već otklanjanjem poput kiše kad spere prašinu sa lista, onda ćete možda naići na ovaj čudan cvet za kojim je čovek uvek gladan. Ako ljubav nemate, ne samo u malim kapima, već u izobilju, svet će propasti. Intelektualno znate da je jedinstvo čovečanstva neophodno i da je ljubav jedini način, ali ko će vas naučiti kako da volite? Kada vežbate disciplinu i volju za ljubavlju, ljubav izlazi kroz prozor. Vežbanjem neke metode ili sistema ljubavi možete postati izvanredno pametni ili ljubazniji ili doći u stanje nenasilja, ali to nema nikakve veze sa ljubavlju. U ovom rastrganom pustinjskom svetu nema ljubavi jer zadovoljstvo i želja igraju najveće uloge, a bez ljubavi vaš svakodnevni život nema smisla. I ne možete imati ljubav ako nema lepote. Lepote ima samo kada vaše srce i um znaju šta je ljubav. Bez ljubavi u tom smislu lepote nema vrline, a vi dobro znate da ćete, radeći šta hoćete, poboljšati društvo, hraniti siromašne, ali i stvarati probleme, jer bez ljubavi u vašem ruhu postoje ružnoća i siromaštvo sopstvenog srca i uma. Ali kada postoje ljubav i lepota, šta god da radite, ispravno je. Šta god da radite, u redu je. Ako znate kako da volite, tada možete da radite ono što volite, i to će rešiti sve druge probleme. Dakle, dolazimo do pitanja može li um naići na ljubav bez discipline, bez razmišljanja, bez sprovođenja, bez ikakve knjige, bilo kog učitelja ili vođe - nabasati na nju kao kad nabasate na divan zalazak sunca? Može, ali je, čini mi se, jedna stvar apsolutno neophodna - strast bez motiva - strast koja nije rezultat neke posvećenosti ili vezanosti, strast koja nije požuda. Čovek koji ne zna šta je strast nikada neće znati ljubav, jer ljubav može nastati tek kada postoji potpuno samonapuštanje. Um koji traži nije strastven um i naići na ljubav bez traženja, to je jedini način da se ljubav pronađe, i to nije rezultat kakvog napora ili iskustva. Takva ljubav, shvatićete, nije vremenska; takva ljubav je i lična i bezlična, i jedna i druga. Kao cvet koji ima miris, možete ga osetiti ili zaobići. Taj cvet je za svakoga i za onoga ko se potrudi da ga duboko udahne i sa oduševljenjem ga pogleda. Bez obzira da li se neko nalazi u blizini vrta ili je vrlo daleko, cvetu je isto jer je pun tog mirisa i zato ga i deli. Ljubav je izvan previranja misli. U ljubavi ne postoji vreme. Samo nevin um zna šta je ljubav. Pronaći ovu izvanrednu stvar koju je čovek beskrajno tražio žrtvovanjem, obožavanjem, vezom, seksom, bilo kojim oblikom zadovoljstva i bola, moguće je samo kada misao shvati sebe i kada se prirodno završi. Tada ljubav nema suprotnosti. Tada ljubav nema sukoba. Ako ne znate šta da radite, ne radite ništa. Apsolutno ništa. Tada u sebi potpuno ćutite. Da li razumete šta to znači? To znači da ne tražite, ne želite, ne sledite; uopšte nema centra. Tak tada postoji ljubav.